Najveći uzročnici epidemije bolesti štitaste žlezde su stres, nepravilna ishrana i zračenja iz spoljne sredine. Prema statističkim podacima, žene obolevaju od pet do sedam puta češće u odnosu na muškarce.
Iako je najmanja žlezda sa unutrašnjim lučenjem, štitasta žlezda je najvažniji endokrini organ jer luči tiroksin (T4) i triodtironin (T3), dva hormona bez kojih nema normalnog funkcionisanja i razvoja ljudskog organizma. Kada dođe do poremećaja u njenom radu, bilo da je reč o pojačanom ili smanjenom lučenju hormona, razvijaju se i oboljenja štitaste žlezde, koja kod nas već poprimaju oblik epidemije.
Posle dijabetesa, oboljenja štitaste žlezde su druga po učestalosti među endokrinološkim oboljenjima. Tome najviše doprinosi savremeni stil života, odnosno sve veća izloženost stresu i zračenju iz spoljašnje sredine. U Srbiji je u poslednjih desetak godina zabeležen porast oboljenja štitaste žlezde, a učestalost karcinoma je skoro udvostručena. S obzirom na to da ne postoje jasne studije koje bi to potkrepile, samo se pretpostavlja da je ovo posledica nuklearne katastrofe u Černobilju, NATO bombardovanja, ali i hroničnog stresa pod kojim živimo poslednje dve decenije.
Hormoni štitne žlezde imaju brojne funkcije – potpomažu pretvaranje glukoze i masti u energiju, stimulišu ćelije da produkuju više energije i tako obezbeđuju optimalnu temperaturu tela, podstiču normalan razvoj nervnog sistema kod fetusa i dece, pojačavaju puls i snagu kontrakcija srčanog mišića.
Štitasta žlezda je najmanja žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Nalazi se na prednjoj strani vrata, ispred dušnika, ispod grkljana, a iznad grudne kosti. Pričvršćena je za hrskavicu grkljana, pa se prilikom gutanja pomera. Građena je od dva režnja, levog i desnog, a oni su povezani suženjem koje se zove istmus. Oblikom podseća na leptira raširenih krila i na štit, pa je po tome dobila ime.
Zašto je važno uraditi ultrazvuk štitaste žlede
Danas se prilikom standardnog pregleda, palpiranje, odnosno pipanje, veoma retko koristi u dijagnostici stanja štitaste žlezde. Palpiranje je ustupilo mesto ultrazvučnim pregledima. Vaskularni hirurg će, dok gleda krvne sudove vrata, obratiti pažnju i na štitastu žlezdu jer je ona upravo u tom regionu. I ginekolozi, kada pregledaju dojku, obično pogledaju i vrat. U najvećem broju slučajeva nodusi na štitnoj žlezdi se i otkrivaju tako, slučajno pregledom nekog drugog organa. Inače, sadašnji ultrazvučni aparati imaju visoku rezoluciju, što omogućava da se otkriju i promene koje su velike samo nekoliko milimetara.
Simptomi nepravilnog rada štitaste žlezde:
Broj oboljenja koja pogađaju štitastu žlezdu je veliki, a mogu se podeliti na funkcionalna i morfološka, pri čemu se pod funkcionalnim podrazumeva poremećaj u radu, odnosno lučenju hormona, a pod morfološkim uvećanje same žlezde.
Jod za normalno funkcionisanje štitaste žlezde
Da bi se obezbedila normalna sinteza hormona štitaste žlezde, neophodno je unositi adekvatne količine joda. Najznačajniji i nezamenljiv izvor joda je kuhinjska so, a ima ga i u plodovima mora, zatim u koštunjavom voću. Jodiranjem soli obično se obezbeđuje unos neophodnih količina joda. Trudnice često na taj način ne unose dovoljno joda jer plod ne sintetiše jod, već ga uzima od majke. Zato se trudnicama, u dogovoru sa lekarom, savetuje unos suplemenata koji sadrže jod. Pojačan unos joda neophodan je i dojiljama, 150–200 mikrograma dnevno, a u trudnoći i dojenju 200–250 mikrograma.
Selen i štitasta žlezda
Bez unosa odgovarajućih količina selena u organizam nema niti dobre sinteze niti dobrog razlaganja hormona štitne žlezde. Selen se unosi kroz hranu, a njegova optimalna dnevna količina iznosi 70–100 mikrograma. Selena ima najviše u mesu, mastima, povrću, belom luku, ribi, žitaricama, brazilskom orahu. Važno je znati da količina selena u nekom povrću zavisi i od toga na kom zemljištu se ono uzgaja, a da je naše zemljište siromašno selenom.